Autobiografsku priču o tada mladoj i alternativnoj grupi sarajevskih probisvijeta, prenosimo uz dozvolu autora i tadašnjeg basiste – Nebojše Šerića Šobe.
Tih dana se bilo teško probuditi. Lijegalo se kasno (Kasno? Ljudi su već išli na posao…)
Nakon litre “Ikana” popijene naiskap, dosta votki, masne sirnice kod Aliu Ali Aziza, nekoliko piva, trave i koječega, nije bilo lako naći put kući. Pogotovo kada te dvojica ili trojica nose. Mada, mnogo češće nikog nije bilo pri ruci, pa je oštri tepih ispred Narodnog pozorišta znao postati krevet.
Pijanstva su postala zbunjujuća. Do tada se pilo tu i tamo, od derneka do derneka. Ali, nešto se prelomilo pa je alkohol postao svakodnevnica. Nije bilo teško skucati pare za litru najgoreg vina ili konjaka, roditelji su biti tu da bi im se otimale pare, a RAD, ta grozna i daleka riječ čiji smisao niko od nas u potpunosti nije razumio, postala je realnost onima koji nisu imali izbora ili je pak polako kucala na vrata onih koji su bili ambiciozni i imali jasnu sliku svoje budućnosti.
Ja je nisam imao. Stihijski život koji smo živjeli nam je u potpunosti odgovarao, nije bilo pritisaka s vrha, ništa nije ukazivalo da će se išta promijeniti. Neko je studirao, neko nije, razlika je bila skoro neprimijetna, a svaki sljedeći dan nije donosio ništa novo ni radikalno.
Telefon je zazvonio u 6 ujutro, totalna amnezija (a samo što sam se vratio kući). Ukućani se bude. Neko psuje. Neko je podigao slušalicu. Za mene je, kažu. Nije mi bilo jasno ko bi me mogao zvati tako rano ujutro. Poziv za vojnu vježbu je mogao doći samo poštom, djevojku nisam imao, nisam nikom dugovao pare, nisam imao ni auto koje bi parkirano na sred ulice nekome smetalo.
Dižem slušalicu i čujem jeben glas. Davor Čolić zvani Čola promuklo urla u slušalicu: "Ajde brže obuci se, ponesi bas i siđi do mene, moramo stići na autobus…evo tu su već Dare, Slada i Bure!".
"Ma šta, o čemu pricaš, čovječe?" progovorih kroz maglu. Čola: "Ništa ne pitaj, imamo koncert danas na Igmanu, snimaće nas SA3, bićemo na televiziji zajedno sa “Satričičima” i “Bitlesima”(bend Dade Džihana). "Dobro" rekoh i spustih tešku bakelitnu slušalicu na svoje mjesto, krenem da se oblačim.
U prolazu sam zgrabio baklavu iz tepsije i onako masnu i slatku sam je progutao u komadu. Zgadio mi se život.
Diskoteka Monument preko štele
Nakon koncerta ispred Katedrale smo dobili epitet za najgoru grupu u gradu. Nastupili smo goli do pasa na -5 stepeni, raštimani, pijani. Razvalili smo stage, vrijeđali publiku. A sve to nakon što se grupa TNUP (Tupim Nožem u P….) koji su sačinjavali Oleg Đurović, Armin Bušatlić, Bojan Mastilović i Zlaja Redžić raspala na stejdžu zbog totalnog raspada sistema.
Poslije toga smo dvije večeri nastupali u diskoteci “Monument” (gdje nas je Rijad Vojniković, Muhin burazer, preko veze ugurao na neko studentsko veče medicine) i oba puta smo uspjeli da istjeramo svakoga. Četvrtkom je viski bio duplo jeftiniji, a sa sobom smo ponijeli svak po jedan Skenderbeg u džepu, zlu ne trebalo. Publika nas nije voljela (osim par prijatelja). A ko će normalan slušati pjesme tipa "Poješću sve artančiće" (Obrada Denis Denis) , "Sintelan" (Obrada Cocaine), "Ace of Spades" (duplo brže i stoput gore od Motorhead-a) "Kud-Tud" (obrada Neki To Vole Vruće) i ostale "hitove" koje smo nabrzaka skrpili. Koristili smo svaku priliku da se javno uništimo i da usput drugima zagadimo život. Nije bilo druge.
Franje Račkog – goli do pasa
Nekako sam u groznom mamurluku odgegao do Čoline zgrade, oni su već čekali ispred ulaza, pijani, udarali su u bubnjeve (ne znam kako niko nije zvao miliciju). Bubnjevi su nam bili potrebni jer je to bio jedini način da nastupimo na koncertu tog dana. Organizator nije imao bubnjeve, pa je Dare ponudio svoje u razmjenu za naš nastup (kobna greška).
Nakon dosta buke i popijen litar vina otišli smo do ulice Franje Račkog gdje nas je čekao autobus sa ostalim muzičarima. Ušli smo unutra, tad već goli do pojasa (po starom dobrom Sikterovom običaju) i krenuli da povraćamo po sečiji. Vozač je već urlao, prijetio da će da prekine vožnju ako se ne obuzdamo. Čola je već izvirio do pasa kroz prozorčić i urliknuo na neku babu kojoj su ispali cekeri.
Negdje na pola puta smo od umora i neispavanosti popadali po uneređenoj sečiji autobusa, probudili su nas kad smo stigli.
Prelijep dan. Ubio se za tubu sintelana. Priroda je krenula da se budi, prvo cvijeće je već počelo da ukrašava proplanak, a Čola je već trčao sa 15 piva pod rukom koje je ukrao od organizatora koncerta, a koje su bile namjenjene ostalim muzičarima. Mi smo pokušavali da ga stignemo, ali bezuspješno, utrčao je u šumu i izgubio se u šipražju.
Ozbiljna posrtanja
Već su krenula da se dešavaju ozbiljna posrtanja. Došla su još neka raja iz grada (medju njima i braća Tadić) i donijela sa sobom jos pića. U neka doba više niko nije znao zašto smo tu, ni da neko uopšte tu treba da nastupi. Tamo negdje u daljini su organizatori postavili binu i namještali razglas. Mi smo se motali naokolo jer se uvijek nešto može ukrasti. Ako ne kabl za gitaru, onda barem piva. U neka doba smo i ogladnili, a pošto nismo imali para, otišli smo da ucjenjujemo organizatore da nam plate pljeskavice u obližnjem motelu, rekli smo da nema bubnjeva ako nema pljeskavica.
Dobismo pare za pljeskavice. Prvi je u red stao Čola. Dobio je pljeskavicu. Neko ga je u gužvi gurnuo i pljeskavica je pala u blato. Tu nije bilo probema. Čola ju je podigao, blago ju je otresao od prljavštine, vratio u somun i sočno zagrizao.
Prvih par bendova je već nastupilo, a mi smo mrtvi/ubijeni kolektivno zaspali na stepenicama motela. Izgledalo je da od nastupa neće biti ništa. U to doba se već skupilo nekih 500-600 srednjoškolaca i djece iz osnovnih škola, kao i njihovih roditelja i nastavnika.
Nastup Siktera
Probudili su nas u neka doba i na naše iznenadjenje pozvali nas da sviramo. Eksirali smo šta smo još imali na lageru, popeli smo se na stage i krenuli bahato da se ponašamo, prolivajući pive preko pojačala i mikrofona, što je razbjesnilo ljude koji su radili iza mix pulta. Krenuli smo da psujemo majku svima i da pljujemo sve oko sebe. Ja sam odvrnuo pojačalo do daske i krenuo da brundam, a Bure je krenuo sa prvom numerom, porno obradom "99 Luftbaloons" od Nene.
Nastup je počeo, bina je krenula bukvalno da se raspada od Buretovog skakanja. Bure je već nakon par minuta deranja krenuo da krvari iz usta. Slada je u jednom momentu pijan pao preko kablova i polomio sve banane na razvodnoj kutiji za razglas. Sve je krenulo da pišti i da se raspada.
Među djecom i roditeljima braća Tadic i još par naših fanova (ako se ti ljudi tako mogu nazvati) su krenuli da prave šutku. Nastao je dar-mar. Ja sam koliko toliko sa Darkom držao neku osnovnu liniju pjesama, sve dok nas nisu počeli gasiti na mikseti jednog po jednog.
Tad iz inata nismo htjeli da sidjemo sa bine, a Darko je već krenuo da demontira bubnjeve u znak protesta. Nakon dosta komešanja,ubjedjivanja I govorancija uspjeli su nas otjerati sa scene…
SIKKKTTEERRR!!!
